Lider Pokreta Evropa sad, Milojko Spajić kazao je za BBC na srpskom da je vrlo vjerovatno da je izostanak Mila Đukanovića sa izborne liste umanjio želju birača da glasaju za ili protiv njegove partije na izborima 11. juna. Sa druge strane, portparol DPS-a, Miloš Nikolić, smatra da se u Crnoj Gori „većinski glasa za, a ne protiv”.
Za malim, improvizovanim štandom ispred pijace u podgoričkom naselju Gintaš tokom postizbornog ponedjeljka sjedi Vukadin, 72-godišnji prodavac, piše BBC na srpskom.
U nedjelju, makar jedan dio dana nije bio tu, jer je pošao da ispuni „građansku dužnost”, priča on za BBC na srpskom.
„Nijedno glasanje nisam propustio i sa 72 godine, a neću ni ubuduće, osim ako mi se nešto ne desi, pa da baš ne mogu da odem da glasam.”
Ali 11. juna na vanrednim parlamentarnim izborima u Crnoj Gori nisu svi razmišljali kao Vukadin, pa je izlaznost bila najmanja od osamostaljenja ove države 2006. godine – 56,2 odsto.
U drugom krugu predsjedničkih izbora ove godine odziv je bio 70 odsto, na parlamentarnim izborima avgusta 2020. 76,6 odsto, a na izborima za Skupštinu Crne Gore 2016. godine 73,3 odsto.
Za razliku od Vukadina, njegova sugrađanka Ivana nije izašla na biralište.
„Potpuno sam apolitična i nisam bila dobro informisana oko kandidata i izbora, iako naravno da okvirno znam ko je tu ko, ali ne nešto mnogo. Vjerujem da ima mnogih koji nisu izašli iz istih razloga kao i ja, ali ima i mnogo onih koji su se razočarali i u politiku i u političare prethodnih godina”, objašnjava Podgoričanka za BBC na srpskom.
Do najniže izlaznosti u prethodnih 17 godina u Crnoj Gori došlo je zbog tri glavna razloga, smatra Miloš Bešić, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
„Prvi razlog je što nemate više nacionalne tenzije i grube podjele, koje su uvek podsticale birače različitih strana da intenzivno izlaze na izbore. Drugi razlog je što je nemali broj birača prethodno imao motiv da izađe na izbore kako bi smijenili gospodina Đukanovića, što su pokazali i prethodni predsjednički izbori, ali nakon im se nakon toga izgubila motivacija. Treći razlog je zamor biračkog tijela – imali smo tri intenzivna izborna ciklusa u veoma malom razmaku, što je dio birača udaljilo sa biračkih mjesta”, objašnjava Bešić za BBC na srpskom.
Za i protiv: Kako je odlazak Mila Đukanovića uticao na izlaznost
Lideri partija suprotstavljenih DPS-u i njihovi birači uoči parlamentarnih izbora 2020. i predsjedničkih izbora 2023. imali su jasnu misiju.
Željeli su da sruše višedecenijski režim ove partije, a Mila Đukanovića pošalju u političku penziju.
To im je pošlo za rukom tokom ta dva izborna procesa, kada je odziv glasača bio iznad 70 odsto.
Ali, političkim partijama koje su „egzistenciju gradile na oponiranju DPS-u i Milu Đukanoviću” ovakva taktika se „vratila kao bumerang”, smatra Daliborka Uljarević, direktorka Centra za građansko obrazovanje u Podgorici.
„Onog trenutka kada je on otišao u političku penziju, izgubila se i motivacija kojom su oni decenijama hranili birače jer nisu predstavljali neke konkretne politike, već su samo govorili da je neophodno da DPS i Đukanović odu”, pojašnjava ona za BBC na srpskom.
„Te ljude ne možete sada preko noći da prebacite na neku drugu priču koja će ih motivisati, pa možemo reći da Đukanović i dalje ima uticaj na izbore, kako god neko to video pozitivno ili negativno”, opisuje.
Povlačenje Đukanovića iz političkog života uticao je i na broj onih koji podržavaju DPS.
„On je jednom dijelu glasača DPS-a bio harizmatični i moćni lider zbog kojeg su izlazili na glasanje, pa se sada ni oni nisu osjetili motivisanim”, smatra Uljarević.
Iz političkih partija sa najvećom podrškom na parlamentarnim izborima na ovu temu daju različite odgovore – dok u DPS-u negativnu motivaciju ne vide kao značajan faktor, iz Evrope sad poručuju da bi ona mogla biti jedan od uzroka manje izlaznosti.
„Vrlo vjerovatno”, kratko je odgovorio Milojko Spajić, lider Pokreta Evropa sad, na pitanje BBC-ja o tome da li je izostanak Mila Đukanovića sa izborne liste umanjio želju birača da glasaju za ili protiv njegove partije na izborima 11. juna.
Miloš Nikolić, portparol DPS-a, smatra da se u Crnoj Gori „većinski glasa za, a ne protiv”.
„Ipak vjerujem da je ljudima lakše da glasaju za nešto, zbog toga što je opcija ‘za’ ili ‘da’, pobijedila i na referendumu za nezavisnost Crne Gore 2006, a mislim da je to najznačajniji izbor koji su ljudi dosad napravili”, objasnio je za BBC na srpskom.
Brojne liste, teme iste
Na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori nadmetalo se 15 izbornih lista, što je četiri više nego 2020.
Uprkos tome, izlaznost je bila najmanja u prethodnih 17 godina, koliko se izborni procesi odvijaju u samostalnoj Crnoj Gori.
Ovoga puta „birači su više kažnjavali, nego što su podržavali političke aktere”, smatra Daliborka Uljarević, direktorka Centra za građansko obrazovanje u Podgorici.
„Ono što sada vidimo je ogromno razočaranje izbornom ponudom, a niska izlaznost opomena političkim akterima i jedan vid kazne, u kojem su neki kažnjeni više, a neki manje”, ističe.
Kako kaže, iako su politički akteri u prethodnom periodu iznevjerili očekivanja birača, oni su „nastavili da se utrkuju u grandioznosti ponude, umjesto da se direktno obraćaju ljudima”.
Centralne teme kampanje bili su ekonomija i životni standard, što se značajno razlikovalo od slike koju su birači u Crnoj Gori mogli da vide prije manje od tri godine kada su birali predstavnike u parlamentu, kada se najviše govorilo o pitanjima nacije, vjere i etničke pripadnosti.
Daliborka Uljarević napominje da bi se „moglo tumačiti” da su teme sa prethodnih izbora proizvele veći efekat mobilizacije birača, ali naglašava da se „identitetska i etnička dimenzija nije izgubila”.
„Sada imamo rast podrške za sve nacionalne manjinske partije, a to je znak da se manjinsko biračko tijelo homogenizuje oko manjinskih nacionalnih struktura i da to rade iz osjećaja ugroženosti u društvu.
„Ta tema nije nestala, samo je prisutna u nekoj drugoj dimenziji”, smatra Uljarević.
Politikološkinja dodaje da je dobro što su se politički akteri usredsredili na ekonomska pitanja, ali da njihov pristup očigledno nije bio dovoljno dobar kako bi podstakao ljude da im daju glas.
„Dobro je što se prelazi na životno važna pitanja, ali je preovladao ekonomski populizam i bilo bi bolje kada bismo u tom pogledu imali jednu realnu ponudu, a dobili smo mnogo prepisivanja i utrkivanja u tome”, opisuje Uljarević.
Jesu li se birači umorili od izbora u Crnoj Gori?
Ispijajući kafu u bašti lokalnog kafića nadomak zgrade u kojoj živi, 27-godišnji Luka iz Podgorice posle parlamentarnih izbora „osjeća se isto kao i juče”.
Iako je išao na glasanje, ovaj momak plavih očiju i prosijede, kratke kose na pitanje o razlozima niske izlaznosti širom zemlje nema spremno objašnjenje.
„Ne znam, Boga mi, da me ubiješ”, smije se ovaj mladić.
Ipak, poslije nekoliko sekundi uspijeva da pronađe jedan razlog.
„Valjda je narod zasićen, dosta mu je više”, aludira Luka na brojne izborne procese u prethodnih nekoliko godina.
Za profesora Miloša Bešića upravo je ovaj „zamor biračkog tijela” jedan od glavnih razloga smanjene izlaznosti.
Sa takvom ocjenom saglasni su i u DPS-u, rekao je portparol Miloš Nikolić za BBC na srpskom.
On smatra da je apstinencija 45 odsto birača „možda i glavna poruka ovih izbora”.
„Ovo je osmi izborni ciklus od avgusta 2020, kada se uračunaju predsjednički, parlamentarni i svi lokalni izbori”, podsjeća Nikolić.
Ima i drugih, poput politikološkinje Daliborke Uljarević, koji smatraju da često ponavljanje izbornih procesa nije presudno uticao na one birače koji su u nedjelju rešili da ostanu kod kuće.
„Ako im je stalo do nečega, ako cijene da mogu da utiču i da to nečemu doprinosi, oni će to raditi, čak i da se izbori ponavljaju mnogo češće”, smatra direktorka Centra za građansko obrazovanje.
Ko gubi, a ko dobija zbog slabijeg odziva birača?
Niska izlaznost nije značajno uticala na odnos snaga među izbornim listama koje su odnijele dvocifren broj glasova na izborima 11. juna, poput koalicija oko PES-a, DPS-a, liste Za budućnost Crne Gore ili one koju predvode Demokrate i Ura, ističe Miloš Bešić.
„Proporcionalno su, manje ili više, razlike među njima kao što je i predviđano – ako je za velike igrače smanjena izlaznost, onda je proporcionalno smanjena za sve”, opisuje ovaj stručnjak.
Uljarević, ipak, ocjenjuje da nisu sve liste sa velikom podrškom jednako pogođene manjim odzivom.
„Partijama koje nemaju razvijenu infrastrukturu je veću štetu nanijela niža izlaznost, a najviše Pokretu Evropa sad, koji ni kroz izbornu listu nije uspio da pokrije polovinu opština i nije mogao da dopre do glasača na direktan način.
„Zato je i DPS mnogo bolje prošao u odnosu na druge nego što se očekivalo – imaju infrastrukturu u svim opštinama i znaju kako treba da funkcionišu u izbornom procesu”, priča Uljarević.
Najveću korist niske izlaznosti za crnogorske političke prilike osjetile su „male, dobro organizovane partije”, napominje Miloš Bešić.
„One uslovno rečeno izvode birače na birališta, a, u uslovima smanjene izlaznosti, taj relativno mali broj ljudi koji su direktno mobilisani proizvodi mnogo veće procente.
„Taj slučaj imamo sa Bošnjačkom strankom, koja bi u uslovima normalne izlaznosti od oko 70 odsto imala četiri do pet mandata, a sada ih ima šest – upravo zato što imaju siguran fond glasova, bez obzira na izlaznost”, pojašnjava.
„Slično se desilo i sa Socijalističkom narodnom partijom (SNP), koja nikako ne bi imala šansu da pređe cenzus sa velikom izlaznošću”, dodaje Bešić.
Izlaznost u padu u bivšim jugoslovenskim republikama
Pad broja ljudi koji glasaju na parlamentarnim izborima nije osjetila samo Crna Gora, već i druge zemlje bivše Jugoslavije.
Na prvim izborima u Hrvatskoj posle sticanja nezavisnosti 1995. glasalo je 68,8 odsto birača, pet godina kasnije čak 76,6 odsto, dok je 2020. godine cifra znatno niža – 46,9 odsto, što je najmanje u prethodne tri decenije.
U Sloveniji je 73,7 odsto birača glasalo 1996, ali je uslijedio pad, pa je 2014. i 2018. na izbore izlazilo tek nešto više od polovine biračkog tijela, ali je prošle godine ponovo došlo do rasta (71 odsto izašlih birača).
Izlaznost na parlamentarnim izborima u Bosni i Hercegovini bila je najmanja 1996. (46,1 odsto), da bi dve godine kasnije dostigla rekord sa 70,7 odsto.
Od tada je u gotovo neprestanom opadanju, a 2022. godine je poslanike biralo 51,5 odsto upisanih birača, što je najmanje od 1996.
Spremnost birača da izađu na prethodne parlamentarne izbore u Sjevernoj Makedoniji bilo je najmanje dosad (52 odsto), a najviše 1994. godine (77,3 odsto).
Od uvođenja višestranačja u Jugoslaviji 1990, najviše srpskih birača izašlo je na parlamentarne izbore u septembru 2000. godine (74,4 odsto), a od 2008. izlaznost nije prešla 60 odsto.
Najniža je bila u junu 2020, kada je dužnost ispunilo 48,9 odsto birača, dok je dvije godine kasnije glasalo 58,5 odsto.
Izvor: BBC na srpskom/CdM
Foto: PES