Piše: Vladimir Veljković (Peščanik)
Ukrajinski gradovi su ponovo na meti ruske vojske. Prošle nedelje su na Kijev i druge gradove ispaljene desetine raketa, dok su ove nedelje u napad poleteli „dronovi-kamikaze“. Cilj ovih napada su energetska postrojenja. A ruski projektili padaju i na stambene zgrade, mostove, bolnice, škole i železničke stanice – otežavajući život civilnom stanovništvu i ubijajući civile daleko iza linije fronta. Ruska vojna agresija na „bratsku zemlju“ se pretvara u teror i ruski agresor ne pravi razliku između vojnika i civila. Za ruskog agresora su legitimna meta napada svi stanovnici Ukrajine. Nedužni Ukrajinci stradaju, ali je delegacija SPC-a odlučila da uputi „Srpsku utehu ruskom srcu“ – tako je nazvan festival kulture koji se održava u Moskvi.
Delegaciju SPC-a predvode mitropolit Joanikije i episkop slavonski Jovan. Organizacija predviđa da srpski episkopi blagoslove i otvore festival, na kojem će nastupiti i crkveni umetnik sveštenik Nenad Ilić. Tema festivala je „vekovna istorija srpsko-ruskog bratstva“ i u okviru te teme će biti prikazani Ilićevi dokumentarni filmovi „Sveti Nikolaj Srpski“ i „Ava Justin“. Ruska publika će tako dobiti još jednu dozu antikomunizma, antizapadnjaštva i antimodernizma, koja je u prošlom 20. veku, između dva svetska rata, u srpskoj crkvenoj sredini nastala pod uticajem ruske crkvene i političke emigracije u Jugoslaviji. Srpski izdanci ruske reakcije se vraćaju u Rusiju i to u trenutku kada ruska politika, crkva i mediji otvoreno poručuju da u Ukrajini vode rat protiv Zapada. Mada je u skladu sa idejama uticajnih ruskih fašističkih intelektualaca (Dugina, Prilepina i drugih) ispravnije kazati: rat protiv tekovina modernog sveta. Moderni svet je inkriminisao ubijanje civila, ali izgleda da su ruska i srpska srca ispod mantija okamenjena i da za to ne mare.
U ponedeljak, baš na dan novog smrtonosnog ruskog napada na ukrajinske gradove, delegacija SPC-a se u Danilovskom manastiru u Moskvi sastala sa mitropolitom volokolamskim Antonijem, predsednikom Odeljenja za spoljne crkvene odnose Moskovske patrijaršije, koji je proletos na tom mestu nasledio mitropolita Ilariona. Arhijereji su razmenili stavove o aktuelnim izazovima pred kojima se nalaze pravoslavne crkve i razgovor je okarakterisan kao bratski. Na osnovu čega bi se moglo zaključiti da su stavovi dve strane bili u velikoj meri identični. Ipak, ako nas primer rusko-ukrajinskog pravoslavnog bratimljenja nečemu uči, onda je to saznanje da ovakva bratska retorika po pravilu krije želju za dominacijom i hegemonijom jedne (jače i veće) strane – u ovom slučaju ruske. Zato ruskim političarima, velikoj većini intelektualaca i crkvenih velikodostojnika ne smeta rusko uništavanje Ukrajine i agresija se otvoreno podržava. „Vuk na ovcu svoje pravo ima ka tiranin na slaba čovjeka“, što bi rekao crnogorski vladika Petar II Petrović Njegoš.
Pripremajući se za susret sa mitropolitom Antonijem – glavnim šefom ruske crkveno-državne obaveštajne službe – mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije je u nedelju 16. oktobra služio liturgiju u Sretenjskom manastiru u Moskvi. Tom prilikom je Joanikije u besedi rekao da je u Rusiju došao kako bi nastavio tradiciju srpskih predaka i posebno je istakao činjenicu „da je Crna Gora, i Mitropolija crnogorsko-primorska, opstala u vremenima velikoga turskog iga zato što se vezivala za Rusiju i što je Rusija uzela u svoje pokroviteljstvo Crnu Goru“. Islamsku otomansku despotiju treba zameniti ruskom pravoslavnom despotijom i ruskim igom, tako je trebalo biti u istoriji, smatra Joanikije, tako treba i danas. Ali kao što su se pravoslavni balkanski narodi – Crnogorci, Grci, Srbi i Bugari – nekada borili za slobodu protiv Otomanske imperije i turskog iga, danas se, isto tako, protiv ruskog imperijalizma za svoju slobodu bore pravoslavni Ukrajinci. I kao što su vođe Pećke patrijaršije nekada ulazile u savez sa zapadnim hrišćanima u borbi protiv Otomanske imperije, tako su danas u sličnom savezu i Ukrajinci u borbi protiv imperijalnih pretenzija Rusije. No, srpske su vladike omrzle slobodu, pa hitaju da se poklone pravoslavnoj ruskoj despotiji koja se obnavlja u Rusiji.
Na liturgiji sa ruskim patrijarhom Kirilom u Sabornom hramu Moskovskog kremlja, mitropolit Joanikije je poručio da se srpsko sveštenstvo i narod mole za ruskog patrijarha i „Svetu Rus“ – koja obuhvata Rusiju, Belorusiju i Ukrajinu – te da Gospod „prosvetli sve koji su najodgovorniji, umekša srca i da što pre počne dijalog, da se razgovara i bratski sa poverenjem dođe do mira“. Da se dođe do „bratskog“ mira u okviru ruskog imperijalnog prava na nezavisnu Ukrajinu? Ruski patrijarh je sa svoje strane rekao da je važno sačuvati jedinstvo srpske i ruske crkve, jer „Srbija nikada nije bila na strani neprijatelja Rusije. Čak i sada, budući da ste u središtu Evrope, u teškoj ste situaciji“. Kirilova izjava je bila mnogo realističnija i on mir nije spominjao, svestan da su mu pravoslavni Ukrajinci otkazali poslušnost zbog njegove podrške agresiji na njihovu zemlju. Zato mu je sada bilo stalo da za ruski imperijalni projekat veže dobrovoljne vazale iz SPC-a i „srpskog sveta“. I u tome se slažu srpska i ruska srca. U zajedničkom ratu protiv „neprijatelja Rusije“.
