Prošle nedelje je Aleksandar Vučić u svojstvu predsednika Srbije, na sastanku sa predstavnicima Nacionalnog konventa, odnosno ustavotvornog i zakonodavnog organa Evropske unije, minutom ćutanja odao poštu ubijenim albanskim civilima među kojima je bilo i dece, a koji su sahranjeni u masovnoj grobnici u Batajnici.
Vučić je to učinio na predlog Naima Lea Beširija, izvršnog direktora Instituta za Evropske poslove u Srbiji. A kada mu je predloženo da i javnim gestom, polaganjem cveća na grobnicu u Batajnici oda počast nevinim žrtvama sa Kosova, odgovorio je da počast zaslužuju sve žrtve ratova a ne samo albanske.
Time je još jednom potvrdio svoj odnos prema onome što se dešavalo na Kosovu devedesetih godina prošlog veka. Ali još gore od toga.
Njegov stav je krajnje licemeran u pregovorima o Kosovu i sa Evropskom unijom. Prihvata on minut ćutanja za albanske žrtve na zatvorenom sastanku sa Evropljanima, ali od svih novina samo je list Danas posvetio pažnju tom događaju, dok njegov tabloidni šljam od medija sutradan nije pomenuo ni jednom rečju odavanje pošte Albancima. Naprotiv.
Umesto pregovora o miru najavljuje se kupovina 300 bespilotnih bombardera kao garanciju za mir, dok njegov bivši direktor Kancelarije za Kosovo izjavljuje kako Albanci navodno hoće potpuno da očiste Kosovo od Srba.
Da je to čista nebuloza i laž koja služi da se širi strah u narodu, pokazuju ovi podaci: Srbi su učestvovali na kosovskim izborima. Izbore je raspisala Republika Kosovo i po zakonima te države.
Na tim izborima Srbi sa takozvane Srpske liste izabrani su i ušli su u Skupštinu Republike Kosovo. I ne samo to. Ušli su i u vladu Republike Kosovo, dobili ministarska mesta i mesto potpredsednika vlade.
Pa kako onda Albanci hoće da očiste Kosovo od Srba? Ma šta o tome brbljao novi ambasador Srbije u Americi, Marko Đurić, Srbija je de jure priznala Kosovo kao nezavisnu državu.
De fakto međutim građani Srbije i dalje ostaju taoci zamrznutog konflikta sa Kosovom koje postaje i najgluplja a ne samo najskuplja srpska reč.
Kupovina bespilotnih bombardera u tom smislu, nije garancija mira već garancija da vlast u Srbiji ne želi pravno obavezujući sporazum sa Kosovom i da vlastodršci samo zamajavaju i građane Srbije i Evropu.
To je ta nepromenjena nakaradna nacionalšovinistička svest srpskih vlasti od raspada Jugoslavije do danas. Plitkoumlje koje je zarad vlasti oduzelo građanima sve slobode, a Srbiju dovelo na nivo najsiromašnije zemlje Evrope.
Postavlja se međutim logično pitanje: Kakvo smo mi to društvo, kad smo dozvolili da nas beslovesni vlastodržački velikaši tretiraju kao stado i rade sa nama šta im je volja. Mi smo pognuto, natrag okrenuto i sa svačim pomireno društvo.
Nama su zbegovi ostali u krvi. Vekovima uzmičemo i bežimo od civilizovanog sveta, uvek licem okrenutim prošlosti i porazima u njoj kao pravi retrogradni ljudi.
Kako bi nam danas dobro došao nekadašnji profesor Pravnog fakulteta akademik Radomir Lukić, da kao daleke 1962. diplomcima, kaže svim pravnicima Srbije šta je država: „Drage kolege, mladi pravnici. Upamtite od danas za ceo život, da je država monopol nasilja i da vlada strahom koji seje preko vojske, policije, tužilaštva, ali često i sudova. Zbog toga ćete kao pravnici, morati celog života da budete u sukobu sa državom, braneći narod od zle vlasti, jer je svaka vlast zla i opaka. Samo tako oslobađaćete narod tog straha i zavredeti svoj ugled i ugled naše pravne profesije“.
Samozvani najbolji student Pravnog fakulteta, uzurpator kompletne vlasti u Srbiji, najbolji je dokaz da je veliki profesor Radomir Lukić bio u pravu.
Taj politički uljez, Srbiju je pretvorio u svoju državu kojom vlada strahom koji seje preko svog tabloidnog šljama od medija, policije i svoje siledžijske paravojske, sastavljene od čistih kriminalaca. Jedno govori, drugo misli a treće radi.
Postoje samo tri rešenja da se građani oslobode i straha i njega. Pobuna, pobuna, i samo pobuna.
