Mulešković je saglasan sa onima koji kažu da nije bilo održivo držati zarade na nivou od prije programa “Evropa sad 1”, ali podsjeća da se nije razmišljalo da li i na koji rok privreda može da izdrži povećanje zarada. Slična situacija se ponovila i kad je zahvaljujući programu ES2 minimalna zarada podignuta na 600 i 800 eura.
– A, očekivanje i potrebe su jedno, a stvaranje ambijenta i stvarne mjere su drugo. U poslednjih 15 godina nije došlo do razvoja nijedne značajne industrijske proizvodnje. U realnoj ekonomiji nismo otvorili nijedno radno mjesto. Upravo to je razlog niske produktivnosti – naglasio je Mulešković.
Strukturni problemi u ekonomiji, nedovoljna diverzifikacija i nerazvijenost ekonomskih sektora su razlozi zbog kojih rastu cijene i nezadovoljstvo građana, ukazuje Mulešković.
Crnogorska ekonomija, kako navodi, ima strukturni problem kad je produktivnost u pitanju. Jer, mi imamo najmanje razvijene industriju i poljoprivredu, odnosno one sektore koji utiču na rast produktivnosti, koja je na nivou 40 odsto prosjeka u EU.
– Rast produktivnosti je osnovni indikator za rast ekonomije i mogućnost održivog povećanja zarada. Toga kod nas nema, što je dovelo do povećanja troškova, a samim tim i cijena. Mala produktivnost je odgovor na pitanje zašto nam se, uprkos povećanju zarada, nije povećao životni standar, koji je i dalje na 51 odsto prosjeka EU – objašnjava Mulešković.
Domaći proizvod nam nije konkurentan
Treba razvijati one proizvodne sektore koji donose brže rezultate, kaže Mulešković.
– Zelena tranzicija na prvom mjestu, zatim digitalizacija i unapređenje tehnologije. Imamo izuzetan potencijal u sektoru energetike, kao i u IT sektoru. Treba ulagati u poljoprivredu, a posebno u prerađivačku industriju. Suština je da moramo strateški da upravljamo tim procesima – istakao je naš sagovornik.
Podržava kupovinu domaćih proizvoda, ali ukazuje da i u tom sektoru nismo konkurentni.
– Imamo veoma ograničenu proizvodnju, pa je proizvodnja skupa. Uz to, radna snaga nam je skupa, te je samim tim i naš proizvod skup – objašnjava Mulešković.
Turizam i usluge imaju veoma spor rast produktivnosti, pa je logično da zarade sporije rastu, a samim tim i standard, objašnjava on.
– Zatim, umjesto ulaganja u proizvodnju, mi zapošljavamo u javnom sektoru koji samo troši. S druge strane, imamo veliko opterećenje troškova za državu, koji se prelivaju na privredu, a što sve na kraju plaćaju građani, kaže Mulešković.
Vlada je kao jedan od koraka najavila velika infrastrukturna ulaganja, koja, konstatuje naš sagovornik, utiču i na povećanje troškova.
– Ukoliko ne pokrenemo ekonomiju, mi ćemo tako ući u još veći problem, jer u infrastrukturu ne gradimo od našeg, nego od dominantno pozajmljenog novca. Da bismo mogli da vraćamo, moramo da razvijamo ekonomiju. Održivost i jačanje realne ekonomije je ključ ako hoćemo da se vratimo u normalno stanje. Kao građanin uvijek ću reći da cijene nisu normalne, ali kao ekonomista reći ću da su ovako visoke cijene potpuno opravdane. I da su bile za očekivati, jer smo svi upozoravali da će se upravo to i desiti – kaže on.
Kako kaže, bez strategije uzalud nam je razvijanje infrastrukture.
– Nije dovoljno samo napraviti auto-put, nego treba osmisliti šta možemo uz njega razvijati – kaže Mulešković.
Trendu rasta cijena doprinio je izostanak reforme javne uprave, koja je veliki teret za državne finansije.
– Zaposlenih u javnoj upravi i javnim preduzećima je preko 30 odsto, a ako bismo tome dodali i trgovinu, onda imamo preko 50 odsto radne snage koja radi u državi i sektoru usluga. To jeste sektor koji u značajnoj mjeri stvara naš bruto društveni proizvod (BDP), ali treba znati da on ima najmanju mogućnost rasta produktivnosti – naglašava Mulešković.
Prema njegovim riječima, ako se uzme u obzir da su sektori turizma i trgovine dominantni, da je industrija proteklih decenija uništena, a poljoprivreda zbog nebrige države gotovo svedena na podvige, jasno je da produktivnost, koja je indikator razvoja, ne može da bude značajno visoka.
– To je začarani krug, koji se mora rješavati, ali mnogo konkretnijim mjerama nego do sada. Nisu kazne samo borba protiv neformalne ekonomije, već moramo da edukujemo, moraju se dati povlastice onima koji se nalaze da tranziciji prema zvaničnim tokovima poslovanja – ističe Mulešković.
Neformalna ekonomija problem za državu, privredu, radnu snagu
Mulešković dodaje da je visok procenat zastupljenosti neformalne ekonomije koja, prema nekim procjenama, dostiže preko 30 odsto.
Potrebno je napraviti poslovni ambijent tako da se ne isplati neformalno poslovanje.
Jer, kaže Mulešković, neformalna ekonomija podrazumijeva nelojalnu konkurenciju koja stvara probleme na tržištu, ali i manji prihod državi. Neformalna ekonomija pravi probleme i radnoj snazi koja nije zakonski zaštićena, ali i samim preduzećima koja posluju u toj zoni, jer imaju ograničen rast, a to dodatno usporava povećanje produktivnosti.
