Ona je u razgovoru istakla da, kada govorimo o vršnjačkom nasilju, njega najviše ima tamo gdje je i najviše djece, a to su škole.
– Mi živimo u agresivnom društvu. Sve balkanske zemlje umjesto da se bore protiv nasilja, one ga promovišu i podstiču. I to nije čudno, vrlo često se to dešava u zemljama koje su u neposrednoj istoriji imale rat. I ta ratna retorika, mržnja koja nastane u nekom geografskom podneblju, umije da se proširi na različite aspekte života. Kod nas se agresija čak smatra poželjnom, posebno u muškom svijetu i onda se kaže “kako se on odvažio da pokaže pesnice”, “kako je on to riješio u kratkom roku”. Nemamo nikakav otklon od nasilja. Ako pogledamo garnituru koja vlada, tu ima puno nasilja. Ali mi nasilje često vezujemo samo za fizičko nasilje i o nasilju pričamo kada se dese batine, ubistvo… Međutim, nasilje je mnogo kompleksnije. Postoje različiti oblici nasilja, fizičko ostavlja podlive i ima krvi i ono jeste najbrutalniji vid nasilja. Jako veliki broj ljudi ne zna da prepozna psihičko ili emocionalno nasilje. Mi ga povezujemo negdje sa verbalnim nasiljem, ali ono je toliko jako i dominantno i njemu smo izloženi svakoga dana, najviše na društvenim mrežama. Sve one uvrede, nipodaštavanja i omalovažavanja na društvenim mrežama su psihičko nasilje. Imamo i socijalno nasilje, kada vas neko diskriminiše ili izbacuje iz grupe, samo zbog toga što mu se ne dopadate iz ne znam kod razloga. Na društvenim mrežama to je izraženo, prave se grupe, “antigrupe”, protiv nekog ili nečeg. Imamo seksualno nasilje, pa zanemarivanje, kada neko čini da se osjećate kao da ste potpuno neprihvaćeni. Dakle, različiti su vidovi nasilja, mi prepoznajemo samo fizičko, objašnjava Mirković.
Napominje da se vrlo često ne prepoznaje ni fizičko nasilje.
– Bila sam prisutna na jednoj konferenciji, kada je žena iz Centra za socijalni rad rekla da misli da jedan šamar nije nasilje! Oni koji rade u institucijama koje treba da zaštite druge od nasilja, ne prepoznaju da je šamar nasilje! Nasilja ima mnogo zato što ga promovišemo, tolerišemo, zato što na njega pristajemo, zato što je nasilje najčešće jedini način ovdje da postanete prvi, prvi u državi, firmi i bilo kom segmentu života, upozorava Mirković.
Dijete koje volimo i sa kojim razgovaramo, neće biti delinkvent
– Preporuka roditeljima je da mnogo slušaju svoju djecu, jer roditelji imaju veliku potrebu da stalno savjetuju. Mi živimo u kulturi gdje se pita “da li te sluša dijete”, a niko ne pita da li mi slušamo našu djecu. Mislim da nijedno dijete koje je grljeno, ušuškavano, koje je “zatrpano” ljubavlju, nije postalo ubica, delinkvent i narkoman. Osnovna roditeljska uloga treba da bude stalna podrška djetetu. To ne znači da dijete treba da radi sve što hoće, već da se u tom jednom odnosu ljubavi definišu granice. Da se razgovara o tome šta je poželjno, a šta ne, šta je dobro, a šta ne… Mislim da je ljubav najvažnija, poručuje psihološkinja Ana Mirković.
Poručuje da bi trebalo da težimo nultoj toleranciji na nasilje, kao skandinavske zemlje.
– Nulta tolerancija znači da ne želimo nikakvo nasilje, da regujemo na svako nasilje, da institucije imaju određeni set procedura da zaštite svakoga ko trpi bilo koji oblik nasilja. Na primjer, ako dijete trpi verbalno nasilje, što je oblik psihičkog nasilja i neko ga maltretira u školi, roditelji to prijavite, a svi će im reći “dajte, djeca se šale, pa ne živimo u Švedskoj”. Djeca zbog toga imaju užasne traume, pate, imaju nemir i konstantan stres, navodi Mirković.
Mirković podsjeća da u školama postoje protokoli o zaštiti djece od nasilja i oni definišu šta je sve nasilje. Postoji prvi, drugi i treći stepen nasilja.
– Treći je naravno onaj najjači, kada se zove policija i Centar za socijalni rad. Škole vrlo često zataškavaju nasilje, boje se da će izgubiti taj neki ugled, direktor će biti proglašen neadekvatnim i slično i onda se takvi slučajevi guraju pod tepih. Nemoguće je da se ne prepozna nasilje, to možete da ignorišete, da poričete i gurate pod tepih, a ispod tog tepiha rastu strahovi i onda se kasnije pitamo zašto se desilo nešto strašno. Zbog toga što niko nije reagovao adekvatno i u vrijeme kada je trebalo, poručuje Mirković.
Generacijski jaz sada je duboka provalija
Na pitanje koliko često roditelji traže pomoć psihologa, Ana Mirković napominje “da postoji sujeta kod roditeljstva i jako je teško priznati da nešto ne radimo dobro”.
– Svi griješimo, ali moramo da shvatimo da nam treba podrška. Generacijski jaz je uvijek postojao, ali sada je to jedna duboka provalija, to su neke potpuno drugačije generacije, koje nose drugačije balaste na svojim leđima i treba da ih razumijemo. Kako da im pomognemo ako ih ne razumijemo. Svako ko misli da sve zna, on zapravo ništa ne zna. Svako ko mnogo zna, on stalno osvješćuje koliko ne zna, poručuje Mirković.
