Piše: Andrej Nikolaidis, kolumnista CdM-a
Momke je na vlast doveo Amfilohije. Zviznuo im je, dotrčali su u u Ostrog. Tamo im sastavio vladu.
Kad su se uhodali u poslu ministrovanja, ovi su mladići došli na genijalnu ideju: ljudima treba povećati plate.
Projekat su nazvali: „Evropa sad“. Jeste, šklapili su ime od Slovenaca, koji su osamdesetih imali „Evropa zdaj!“, što na slovenačkom srpskom znači, pogađate, upravo – Evropa sad. Ali ko još danas može biti originalan?
Problem je ležao u pitanju: okle pare?
Država, čak i najprslija, uvijek ima para – barem malo. Uzmeš iz jedne budžetske rupe pa prebaciš u drugu. Novac za povećanje plata Spajić & Milatović našli su, između ostalog, u zdravstvu. Robin Hud je uzimao od bogatih da bi dao siromašnima. Super Hik iz „Alan Forda“ je krao od siromašnih da bi dao bogatima – što je, uostalom, ideja-vodilja globalnog sistema koji znamo pod imenom kapitalizam. Spajić & Milatović su uzeli od bolesnih da bi dali gladnima. Zvuči surovo, no ako malo bolje razmislimo… Zdravlje je najvažnije – niko to ne zna kao onaj ko je zdravlje izgubio.
Šta će ti pare kad si bolestan?
Danas je crnogorski zdravstveni fond pred pucanjem; nema ljekova za oboljele od, recimo, raka. Ali, šta ima veze? Znate kako to ide: kad propadne nešto javno, nađe se neko ko to za male pare privatizuje. Nećemo imati besplatno zdravstvo, ali ćemo imati zdravstvo u koje su uložili „renomirani strani investitori“.
Čim su zaposjeli zgradu u Karađorđevoj, Spajić und Milatović saopštili su da su vlast preuzeli da bi Crnu Goru oslobodili, demokratizovali i zaveli vladavinu prava. Ili tako nekako.
Crna Gora je danas bijedna Vučićeva kolonija – no ni blizu bijedna koliko će to biti sutra. Demokratija u ovoj zemlji je klinički mrtva, ne daje znakove života a šanse da se pridigne i prohoda nešto su manje od izgleda da Toma Zdravković, u pratnji orkestra Šabana Bajramovića, napuni beogradsku Arenu.
Vladavina prava je osnažena tako što zemlja nema Ustavni sud, a tužilaštvo procesuira isključivo kriminal i korupciju opozicije, dočim se vladajući, čak i kada su snimljeni kako kupuju glasove, uzimaju mito i švercuju cigare, tretiraju kao loš san: protljaš oči, opet ih sklopiš i nastaviš da sanjaš. Crnogorsko tužilaštvo prije bi uhapsilo Svetog Petra Cetinjskog nego bilo kog pripadnika vladajućih.
No dobro… Laž je osnovna alatka politike. U politici, laž je konvencija. Za razliku od mnogih ja vam, vidite, ne vjerujem da su Spajić and/und Milatović bilo koga zaveli. Kao što niko od onih koji ostaju uz Dritana nije zaveden. Politika nije kvantna fizika. Svi sve razumiju. Kada građani podrže političara, oni to ne čine zato što ne razumiju da ona/on laže, nego upravo zato što razumiju zašto laže – šta je ono što lažima pokušava prikriti. I to odobravaju.
Tako je lokalno, tako je globalno. Struktura laži i hipokrizije je univerzalna. Pogledajte, recimo, kako Amerikanci u regionu jačaju vladavinu prava za koju se retorički zalažu – tako što od Kosova traže da suspenduje primjenu vlastitih zakona, zato što kriminalne grupe sa sjevera te države ne žele prihvatiti zakon. Jasno?
Kad se laže, zašto ne lagati raskošno? U raznim analizama, autori skloni mašti ističu kako su u Podgorici prevagu odnijele „građanske snage“. Jasno: zato su nakon izbora na ulice izašli nacionalisti i pripadnici „pravoslavnih bratstava“ – da proslave pobjedu građanske Crne Gore.
Ovaj film smo već gledali. Igrao je prije otprilike trideset godina. Ovo čemu sada svjedočimo je, pretpostavljam, remake.
„Evropa sad“ je građanska opcija koliko je to bio i DPS 1992. godine. Obje „građanske opcije“ na vlast je doveo velikosrpski nacionalizam. Obje „građanske opcije“ glumile su centriste, u čemu su im pomagala strašila – nekad Narodna stranka, danas Demokratski front. Dio prestravljenih Crnogoraca, Albanaca, Bošnjaka i Hrvata utočište su, juče, našli u onom, građanskom DPS-u. Dio uplašenih i oportunista sutra će ga naći u građanskoj Evropi sad. Koja je čak, po uzoru na ondašnji DPS, podijelila i liderske uloge.
Spajić će se, tako, nakon pobjede obratiti Crnogorcima i poručiti im da nemaju šta da brinu. On je, kao, Milo. Milatović će zapucati u crkvu, pa u Beograd, i tako poslati signal Srbima da ni oni nemaju razloga za brigu. On je, kao, Momir.
Razlika između originala i remakea je u kraju. Beogradski reditelj originala je izgubio kontrolu nad produkcijom, pa je film, suprotno scenariju, završio proglašenjem crnogorske nezavisnosti, a on u Hagu.
Režija remakea povjerena je mlađem čovjeku, boljeg zdravlja. Ovoga puta svi će sve odigrati po scenariju. Jer ovaj reditelj glumce tretira kao roblje. I prezire ih više nego Hičkok svoje. Hičkok koji je, legendarno, glumici koja mu je prišla da ga pita koja je njena motivacija u narednoj sceni rekao: tvoja motivacija je 10 hiljada dolara.
Remake je, dakle, u toku. Ovoga puta bez sretnog kraja.
Tako kaže scenario. I tako će biti.
Hoće. Al’ u kurcu.
