Vladan Nedić u knjizi “Sima Milutinović Sarajlija” (Prosveta, Beograd, 1959), opisuje posljednje mjesece, dane i trenutke Čubra Čojkovića (jedan od Simovih nadimaka):
“Oktobra meseca Milutinović se nanovo razboleo. Jedva se tada izvukao. Ne znamo da li je, pridigavši se, bio na sahrani Joakima Vujića, 9. novembra. Krajem istoga meseca on je opet zanemogao, ali je za koji dan ustao.
Devetnaestog decembra “u jedan sat posle ponoći”, pesnik je napisao poslednje reči, žalbu Aleksandru Karađorđeviću. Osvrnuvši se na dotadašnji život istakao je u žalbi činjenicu da je počeo kao pisar pod Karađorđem i da će svršiti kao pisar pod njegovim sinom. Slabog je zdravlja; oči ga bole; nije u stanju da brzo prepisuje akta; – zato ga, veli, smatraju neurednim činovnikom. Blizu četrdeset godina služio je verno Srbiju. Nagrada: “a ja prezren ostajem”. “Je li ovo pravo?” – pitao je Njegovu Svetlost. – Žalbu, međutim nije odneo Knjazu. Možda nije stigao? Pre će biti da nije hteo.
Bednom pisaru nije se 1847 osmehivala sreća; izuzev u književnosti. Daleki Nikola Tomazeo javljao mu je iz Trsta da ga visoko ceni. I “Srpske novine” mislile su o njemu drugačije nego birokrate i trgovci:
imamo slavnog poetu g. Simu Milutinovića, koji je svojim poetičkim spevom nadvisio dosadašnje spisatelje u visokoparnom idealu. Mi možemo očekivati u budućnosti rođenog i prirodom uvenčanog pevca; ali silni ideal prevazići neće i Simo sa pomenutim sjajnim spevom ostaje besmrtan. Ovo je genij koji je sjajan i dičan ne samo kod nas nego i kod stani’ koji se i najmanje upoznadu sa našom literaturom. Jedno će nam svagda u sažaljenju ostati: jezik da mu je mekši bio.”
Mnogi književni događaji znamenite godine vezivali su se za pesnika. “Gorski vijenac”, koji je mogao čitati marta meseca skrivao je i njegovih varnica u sebi. Beogradska “Družina mladeži srpske”, tek osnovana, zanosila se njime kao vrhovnim uzorom. Kroz budimski almanah “Slavjanku” – pesme Jovana Ilića i Pavla Popovića Šapčanina – osećao se Milutinovićev dah. Prva sveska “Glasnika Društva srpske slovesnosti” objavljivala je i njegove stihove i njegov plan o pisanju nove naše istorije; članak “Crna Gora i Crnogorci”, u istoj knjizi, Miloš Popović je radio slušajući njegova saopštenja. Pesme Branka Radičevića, koje Milutinović nije mogao čitati – izišle su krajem godine -, zvale su ga da razbije beogradsko mrtvilo:
Ao Čubro, na što li si stao?
Bog je tebi grom u ruke dao,
Udri guju, oh udari vraga,
Da mu nije među nama traga! (“Put”, stih 868-871)
Dvadeset i devetog decembra, uveče, Milutinović je svratio u Zubanovu odžakliju, gde se nalazilo veliko društvo. Za vreme razgovora najednom je planuo pozivajući drugove po peru da žigošu “dela velikaša”. Kada je odlazio, njemu je usput pozlilo. (Docnije su se razneli glasovi – ne znamo koliko su odgovarali istini – da je u šoljici kafe, koju je popio na sedeljci, bilo i otrova.) Preneli su ga kući. Sutradan je izdahnuo na rukama Isidora Stojanovića i Punktatorke. Zabeležene su njegove reči pred smrt. Pobratimu: “Kad bih se opet rodio, želeo bih da budem ono što sam bio”. Ženi: “Pomaži sirotinju!”
U kući je nastupio drugi težak trenutak. Nisu imali čime da ga sahrane. Mrtvo telo čekalo je dva dana. Punktatorka se obratila Steriji, koji je učinio da joj se izda muževljeva plata za januar. Došla je i milostinja, od Knjaza, Knjaginje i Mitropolita. Prvoga januara 1848 ceo Beograd se, kao nikada dotle, sastao kod Markove crkve. Milutinović je spušten u grob do Joakima Vujića. Nad rakom su govorili Isidor Stojanović i dva đaka. – U pesnikovoj porodici čuva se pismo Matije Bana Milošu Popoviću od 2. januara 1848. Ban je uredniku “Srpskih novina” skretao pažnju sa najvišeg mesta da, objavljujući Milutinovićevu smrt, ne zaboravi naglasiti; da je Knjaz poslao ađutante na pratnju, a da je Knjaginja kupila sanduk i svilenu pesničku haljinu za pokojnika.” (strane 191, 192 i 193)
Njegoš je živom Simu Milutinoviću Sarajliji, 1845. godine posvetio Luču mikrokozma, svoje najmilije djelo. O okolnostima pod kojim je štampana Luča, Vladan Nedić u istoj knjizi piše:
“Avgusta 1845 Vladika mu je poslao dvesta forinata da koliko toliko ublaži njegovu bedu. Ranije, juna meseca pratio mu je tek napisanu “Luču mikrokozma” s molbom da je štampa u Beogradu i bude joj korektor. Pesnika je dirnula Njegoševa pažnja. Nije teško slutiti uzbuđenje dok je čitao posvetu svoga velikoga đaka. . . Štampanje Luče mikrokozma trajalo je od septembra pa negde do decembra 1845 godine. Knjiga je međutim, ugledala sveta tek sredinom 1846, ne dočekavši vinjetu koju je Milutinović naručio iz Pešte. Nije nam se sačuvao rukopis Njegoševog speva da bismo sudili o izdanju.” (strane 177 i 178)
Posveta Simi Sarajliji u Luči je sjajna, ispjevana onako kako je veliki pjesnik Njegoš umio da ispjeva. Posveta nije izdvojena iz Luče, ona je neraskidivi dio Luče. MOžete je pročitati na linku.
Sem posvete u Luči, ožalošćen zbog smrti svoga učitelja Njegoš mu je ispjevao i posmrtnu pjesmu, objavljena je 9. aprila 1848. u listu Podunavka (broj 15, str 61-62). Za čitaoce Analitike evo te Njegoševe pjesme (Sima Milutinović Sarajlija, Igraljke uma, Slovo ljubve, Beograd, 1981, str 133 i 134):
Priredio M. Ćosović (Portal Analitika)
